noć putuje negde. mark nofler je mašinovođa sad. vozi savršeno. ali to će se promeniti. kao i sve što je savršeno. prestane da bude. da bi moglo ponovo da bude savršeno. nekad, na stazi naših života. dovoljno je što sad letim na krilima "speedway at nazareth". legenda u tišini završava. usledio je skok kroz vreme ali ne baš i prostor, engleska je i dalje, 1988. ritam sekcija za ginisa, a najosporavaniji vokal nam poručuje da "only the good die young". dok opet ispitujem taj stav, sistemci mi postaviše "question!"
Do we! Do we know, when we FLY?
When we, when we go
Do we die?
šta ćemo sad? nedostaje mi nofler. noć je predivna. sveti random i povetarac. tek poneka zvezda. and we are sailing to philadelphia...
moram ploviti. otvorenim morem, bez kopna na vidiku. i poneti kilo gandže.
a onda on krene i ja se setim nje. i sve moram iz početka.
istina je da ne znam šta se dešava. sa ljudima, sa bogovima, sa svemirom. tako buh želeo da znam sve, a ne znam šta se dešava ni sa mojim životom. gledam druge ljude kako se rađaju, ustaju i nestaju, ali nekako nešto fali. neka pitanja usput ostanu bez odgovora. mozak relaksiramo jeftinim tv programom, živce kidamo poterom za srećom. slobodno vreme se troši na podatke i priče koji uglavnom nemaju veze ni sa čim. ustaljene rutine koje se kroz vreme konstantno ponavljaju trajni su izvor naizgled važnih dešavanja koja dovode do usmeravanja čovečanstva u određenim pravcu. ono što je definitivno, to je da pravac kojim se ide, nije dobar. možda za nekoga, nešto ili neku silu i jeste, ali za ljude nije. umesto da se od onoga što nam je dato stvara lepše mesto za život, stvara se neko novo robovlasničko društvo, koje funkcioniše na isti način kao i ono iz ne tako daleke nam istorije. razlika je što sad imamo prava. ali nemamo oči. ali ja ne marim za to. toliko je pitanja na koja jurim odgovore. hoću da sednem na kosmos i gledam na traci vremena highlightse beskraja.
trudim se da opstanem. strašnom naletu opijata, alkohola i svih drugih po razum pogubnih supstanci, prkosim. ni sam ne znam odakle mi snaga. žilavi smo mi. nisu nas bez razliga pustili da unišavamo ovu planetu. ima tu neka "caka". ironiji za volju, tako mi se zvala profesorka matematike. sad, odavno sam ukapirao da nema početka i kraja. svejedno je odakle krenem i gde završim. delimično se važi ono između. shvatio sam da želim mir. i ništa više. ne između ljudi. ne u svetu. moj lični mir. sebično, al jebiga. nije ga teško dosegnuti. ni održati. teško ga je skapirati. zadnjih par nedelja izgubih trudeći se da udovoljim svojim porocima i pozavršavam obaveze. i uspeo sam. ljudi koje sam izabrao, ili bio primoran da poslušam su napravili liste zadataka. tako sam se našao u mesnoj industriji, za pravo čudo, uspešno. takođe, posle 5 godina, našao sam se i u svom omiljenom zadatku: bas gitara, probe, i na kraju svirka. na žalost, neuspešno. svet je prester za rok. i duša me boli. neka lepa sećanja me teše, ali i ona ostaju tamo iza. daleko. i svakim novim danom sve dalje. pre 7-8 godina, sa svojim bendom sam rasturio dom kulture u valjevu. za kraj smo sačuvali "ace of spades". ludilo kakvo se retko viđa. ovaj put sam izmolio da ga odsviramo. i jesmo, opet na kraju. ovaj put bez šutke, bez vriske, bez aplauza. ali bar sam ja bio srećan. neki novi klinci su bili tužni. ali mučenici pokušavaju da guraju svoje. ni oni ne znaju šta, ali se trude. kao i ja da opstanem. ali se ne bojim za sebe. samo mi je žao drugih. tuku glavom u zid i pevaju, gutaju govna i glasaju. e... da se lemmi pita...
ne znam odakle da počnem. razmišljam konfuzno. život je kao neka celina, ali je podeljen na manje delove, tipa godine, a one opet na još manje, mesece, dane... e dan. svaki je posebna priča. ali ovo o čemu bih ja da pričam je dosta šire. to ne bi previše bilo teško da nemam poteškoća sa pamćenjem. nekako je postalo kratkoročno. posebno u poslednjih pet-šest, sedam-osam godina. tu bih se negde zaustavio. pre toga je i postojala nekakva pripadnost, nekakvo jedinstvo, sa ljudima, svetom. vera i nada. ali negde tu, kada sa ove udaljenosti pogledam, vidim šestnaestogodišnjaka na raskrsnici. jedan put, obasjan suncem, posut cvećem, prošaran smehom, sitnim problemima i prvim ljubavima, put kojim sam do tada išao, nastavlja se nikad doslikan do kraja. druga, mračna i uska staza vodi do guste šume nad kojom su crni oblaci. i ranije sam je viđao. pratila me je još od najranijeg detinjstva. u noćima, čuo bih glasove koji me dozivaju, naređuju mi da krenem mračnom stazom, dok se potom jezivo kikoću. demoni. đavoli. utvare. svi oni koji su me redovno posećivali u košmarnim i besanim noćima. u tim noćima, sa druge strane prozora, kad ostanem sam, viđao sam ih, u senkama koje igraju tačno na ivici mog vidokruga. i kao mlađi sam kretao tom stazom, nekada dolazio do samog ulaza u šumu, ali me je uvek neko vraćao na sjajnu i utabanu stazu. na dosadnu stazu. ovaj put sam znao da tako neće biti.
i nije bilo. i od tada lutam, tražim, spotičem se, krijem, bežim, posrćem i dižem se. shvatam da je jedini mogući način da pronađem sebe da pođem kroz sećanja opet tom stazom, korak po korak, prepreku po prepreku, demona po demona. da vidim ko me je zadržao, ko pogurao, ko spotakao, ko vodio... da vidim kuda sam išao. dokle sam došao. i najvažnije, kuda dalje.
proleće najavljuje još jedan krug. volim da sedim u parku i gledam ljude. naročito u proleće. gledam ih kako žure, kako jedu burek, kako šetaju pse, kako kupuju hleb, novine i wc papir. neki su srećni, drugi tužni. ali svi su jedinstveni. neispričani, nedovršeni, a opet prelepi. nije loše gledati ih.
mi ostajemo isti, samo se tačke gledišta i vremena pomeraju.
vikend je bio gadan. dva puta sam mislio da ću umreti. jedna devojka mi je veče pred moj prvi rafting poklonila knjigu "O Bogu i ljudima" Vladike Nikolaja. kada sam došao kući i legao, soba je naglo poletela oko mene. kovitlac je bio strašan, a ja sam bezuspešno pokušavao da se pridignem i pobegnem. nekako sam izašao na prozor i dugo, dugo pokušavao samo da dišem. sledeće jutro sam se ipak probudio i napolju je padao sneg. neko je trubio napolju. kola su čekala. ibar je čekao. šta ću tamo raditi, nisam imao pojma. pomislio sam da ću tamo stradati, nepročitavši knjigu za koju sam mislio, možda pod uticajem nekih opijata koji su još uvek sveže krčkali u meni, da će mi promeniti život i izvesti me na pravi put. nisam stradao. samo sam se zaledio kao pička. knjigu čitam, ali još se ništa ne menja.
ne treba tražiti pravi put. on je jedini kojim idemo, jedini kojim smo išli, i jedini kojim možemo ići. ali ne treba se ni pustiti da nas reka sudbine sama nosi. kao što se ne treba ni uhvatiti za granu i izvući iz reke. upravljaj koliko možeš i uživaj.
da li postoji svrha? mnogo je prihvatljiviji odgovor da. ko će ga znati. možda i ne postoji. zrnce svemirske prašine. a možda smo duše predodređene za borbu proiv demona u večnom ratu dobra i zla. a naš gospodar kralj belih u VELIKOJ PARTIJI ŠAHA. na ivici svemira, velika bika se završava, belina preplavlja sve, unzoom i beli kralj stoji na crnom polju. tabla i neki smešan dijalog.
-4:3.
-sad sam ja beli, još nema brejka.
teško. ali može da se napravi solidna reklama za nešto u vezi sa šahom. za chess.com. dobar je. ako neko sme, neka se javi.
za svrhu, ne znam, ali volim da razmišljam o tome. zaboravim sve gluposti koje se nakupe preko dana.
dobra ova zima. danas sam naučio da skijam na dasci. sutra igramo ragbi. u nedelju smo igrali naš superbol. u subotu na areni 1 naučili pravila uz LFL. zanimljiv sport, prosto moraš da ga pratiš. šta radi amerika. u stvari engleska. mislite o tome.
